Свете мошти

Свете Мошти

(грч: Αγια λείψανα); земни остаци светитељских тела; одуховљена телесна пребивалишта Божија; осведочени храмови Светог Духа, у облику целокупног тела, делова тела или честица (некада обичај распарчавања моштију ради могућности да их што већи број верника види, додирне и целива, као и због постављања у Часну трпезу и антиминс – са символичним представљањем небеске Цркве на којој почива земаљска, али и због веровања у њихову апотропејску, (заштитничку моћ). Обично, али не и обавезно, чувају се у кивоту. Као предмет поштовања Цркве, са посебном пажњом, мошти су чуване током историје.

Мошти Светхи Мученика Превлачких

Порекло назива

Стари словенски израз „мошти“ је именица у множини, изведена из прасловенског глагола „моћи“; отуд код многих, налазимо овај израз у двојној форми и значењу: и као именицу моћ (множина, моћи) и као глагол моћи. Код Срба, израз „мошти“ или „моћи“ коришћен је у народу и за мошти као извор извесних натприродних, чудотворних снага – моћи, превасходно исцелитељских, па је стога и посебан однос према њима изражаван кроз целивање, поклоне, молитве. Раније је постојао и чест обичај решавања међусобних сукоба код моштију светитеља, по узору на мирење посвађане браће Светог Саве над моштима њихвоог оца, Симеона Мироточивог.

Природа дејства

Кроз тело у целини које није подлегло физичко хемијском закону разлагања материје или кроз поједине његове сачуване делове, пројављују се натприродна дејства, која су Божија, и то је наставак богочовечанске сарадње и после биолошког уснућа одређеног светитеља. У питању су Божија благодатна дејства (ενεργεία) која се у свету видљиве стварности манифестују преко светитељевих телесних остатака. Мошти као тело које није подлегло разлагању материје представљају претходно сведочанство бесмртности личности и предзнак васкрсења у будући век и свет. Од времена Седмог васељенског сабора, ушива се у антиминс частица (честица, делић) светих моштију.