Седишта двеју западних Савиних Епископија: Стон и Превлака

Успостављање српске архиепископије, број и седиште њених епископија и околности у којима се то догађа, теме су које одавно привлаче пажњу медиевиста историчара, историчара уметности и археолога. Мало је нових података. Ипак, сваки нови рад донесе по неко ново гледање на познате чињенице, што је разумљиво, јер је у питању изузетно важно поглавље наше политичке и културне историје. Слични разлози су и мене определили за тему из поменуте области. Жеља ми је и надање да ћу, уз нешто нових археолошких података, допринети потпунијем познавању целине.

О седишту двеју западних Савиних епископија не зна се много. Подаци су различите природе. Познато је да је манастир Арханђела Михаила на Превлаци у Боки био седиште Савине епископије. То је чињеница која се не оспорава. Око Богородичине цркве у Стону, седишту Хумске епископије, настале су недоумице. Отклоњена су мишљења да се Савина епископија није налазила у Стону. Потом је био општеприхваћен став да је седиште епископије у Стону било у Богородичином манастиру, који се налазио онде где је данас Госпа од Лужина или Госпа у Лужинама. Међутим, П. Глунчић сматра даје седиште епископије било у цркви Св. Марије на Горици, под брдом Св. Михаила. Без обзира на две предложене локације, историја Богородичиног манастира који је био седиште епископије није остала непозната.

Повеља Стефана Првовенчаног и св. Саве, из 1220. године, којом се оснива Хумска епископија и њено властелинство, са седиштем у Богородичиној цркви у Стону, изгубљена је. Она се помиње у повељи краља Уроша I из 1243-1253, Богородичиној цркви у Стону. Краљ потврђује дарове свог оца Богородичиној цркви. И та је повеља загубљена. Сачувао се њен препис са краја XIII века. Кад је седиште Хумске епископије премештено у цркву Св. Петра на Лиму, краљ Урош потврђује старе поседе хумској епископији, додајући нове. Познати су извори из XIV века у којима се помиње Богородичин манастир у Стону. Пошто је преузела Стон од цара Душана, дубровачка влада је послала католичког свештеника да служи у Богородичиној цркви. Око тога су избили спорови, али је најзад становништво ипак покатоличено, па се губи траг православним поповима у Стону. В. Ћоровић, говорећи о Хумској епископији, наводи дубровачки катастар из 1393. године, у којем се каже: „Item dighemo che le saline e lo monastero de sca Maria cum tute sua raxon e pretinentia si e del Comun“. Тај податак би требало да нас определи за Госпу у Лужинама као седиште епископије, стога што се у близини налази солана. Томе треба додати да се, према усменом предању, уз Госпу у Лужинама налазио манастир.

Богородичина црква у Лужинама, предмет пажње у више стручних написа, једнобродна је засвођена грађевина, са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западној. Првобитни део грађевине је наос са апсидом, а звоник је накнадно дозидан, што се може закључити и на основу непосредног опажања. Из писаних извора, које је објавио Глунчић, види се даје звоник саграђен у XVII веку, да би касније био подигнут нови, уз поправку цркве. Било је то 1702. године. Судећи по локалном предању, на цркви је било крупнијих радова у XIX веку, када је спојено приземље звоника са наосом цркве.

Следећа су обележја ове грађевине. Горњу конструкцију чини свод ојачан двама попречним луковима, што значи да се може говорити о три травеја цркве. Бочни зидови наоса, који носе подужни свод цркве, такође су ојачани прислоњеним луковима. Пошто су попречни лукови ужи од пиластера, могуће је да је постојећи свод накнадно саграђен, у оквиру неке преправке. У особености цркве спада такође дубока апсида. Фасаде су озидане у ритмичним редовима камених тесаника. Облици бочних прозора имају елементе романике, а допрозорници источног прозора, на лицу украшени плитким рељефом карактеристичног преплета тројне траке, потичу са неке старије грађевине. Без поузданих елемената за датовање, грађевина би могла да нађе паралеле у мањим црквама сличне структуре насталим у XIII веку, на пример, у сачуваним споменицима у Полимљу. Према предању, поред Богородице у Лужинама налазио се „калуђерски манастир“. Међутим, пошто је мало вероватно да је описана, сачувана грађевина храм Савине Стонске епископије, идентификовање православне катедралне цркве у Стону остаје отворено. Томе треба додати размишљање П. Глунчића, који епископију види на другом месту. Он наводи, према необјављеном рукопису Матијашевића, да је уз цркву Св. Марије на Горици постојао манастир у којем је становао православни епископ. Своје мишљење Глунчић поткрепљује опажањем да је црква била унутар старог Стона „к томе највиша и најљепша, а приступачна како народу тако и свећенству које се ту налазило, док Богородичина црква у Лужинама лежи са стране и малашна је и удаљена од старог Стона“.

Колико ми је познато, Глунчићево мишљење није проверавано ни археолошким путем, ни непосредним опажањем. Јасно је да се одговор на постављено питање о положају Савине Стонске епископије може потражити једино археолошким испитивањем оба локалитета, или бар једног од њих.

Глунчићев текст о Стону заслужује пажњу са још једног разлога. Говорећи о цркви Арханђела Михаила он каже да је врх брежуљка на којем се налази црква заравњен и да је на њему постојао двор захумских кнежева. Колико једноставно, Глунчићево опажање, највероватније, указује на тачно археолошко стање. До данас то нико није приметио или бар писмено саопштио. Један од градова које помиње Порфирогенит, Стон је задржао старо име и црквицу Арханђела Михаила за чијег се ктитора данас поуздано сматра краљ Михајло. Географски положај узвишења на којем је црква и конфигурација узвишења чине поменуту претпоставку крајње уверљивом. Она се, на посредан начин, не може мимоићи ни у разговору о Хумској епископији.

У замишљеној претпоставци о двору и престоници хумских кнежева односно дукљанских владара, црква Св. Михаила је могла да буде придворни храм. Чврста, затворена целина, меко исцртане унутрашње структуре, и плитких лезена, између којих су удвојене аркадице, на фасадама, црква се убедљиво уписује у прву, или, да употребим помало заборављени Фосијонов термин, равенску романику. Њена унутрашња структура представља у симболику транспонован дуг снажном византијском духовном залеђу.

Сложене политичке и црквене прилике у западним српским земљама, и фигуративно и стварно забележене на цркви Св. Михаила, трајале су такође у време успостављања Стонске епископије. Реч је о теми која је у нашој историографији широко обрађена. Подсетићу на околност да Стефан Немања, истовремено са актом којим се успоставља православна епископија у Стону, издаје повељу о поседима мљетским бенедиктинцима. Тај чин мора бити повезан са изградњом бенедиктинске цркве Св. Марије на Мљету, блиске, по концепцији простора и облицима, Богородичиној цркви у Студеници. Мљетски монаси пулсанске матице одужују се краљу Србије, узимајући за узор своје манастирске цркве Немањину гробну цркву.

Особен поступак у црквено-политичком, а можда и у правном смислу било је успостављање друге Савине западне епископије. За такву оцену довољно је узети у обзир чињеницу да је њено средиште смештено у простор бенедиктинског манастира. Остали су само фрагменти историје места и епископског седишта. По тим фрагментима пре се наслућују него што се могу реконструисати веће целине. Извесно је да је историја места била драматична. Превлака у себи носи материјалне остатке двеју култура, који, иако неизмерно окрњени, представљају израз духовног живота у западним српским земљама. Био је то довољан подстицај да се писац ових редова упусти, заједно са проф. Јованом Ковачевићем, у покушај археолошког проверавања Превлаке. У нади да ћу успети да у догледно време објавим извештај о нашим радовима, бићу слободан да саопштим основне податке о седишту Савине епископије.

Природа места је морала бити главни разлог за жива и драматична збивања у његовој дугој историји. Мало острво, каменом превлаком спојено са копном, питоме климе и вегетације, топлог мора и равног земљишта у залеђу – због чега су се ту развиле у средњем веку чувене солане – представљало је једну од најпитомијих природних целина на источној обали Јадрана. То својство је доносило Превлаци и велике успоне и велика страдања. На Превлаци је саграђена римска вила, о чему сведоче остаци подног мозаика. Један камени стуб, сполија, а можда и стубови которске катедрале, одавно су открили могућност да се, или на Превлаци, или непосредно покрај ње, налазила нека крупнија грађевина касноантичке архитектуре. Познате су теорије о Асruvium-у на простору Превлаке. Данашња сазнања их искључују. Стварност је бенедиктински манастир, са патроном — арханђелом Михаилом — чија су светилишта у једном раздобљу, биће то XI век, прекрила источну обалу Јадрана. Узимајући у обзир околност да је Котор, што значи и Бока и Превлака, под византијском врховном влашћу, црквене и културне прилике су морале бити сличне збивањима на супротној обали Јадрана. Стога се неизоставно треба подсетити Фарлатијевог писања. Источна обала Јадрана је по њему, што значи по некој хроници за коју је он знао, била покривена монашким насеобинама бенедиктинаца и василијанаца (источних монаха). Било је то пре поделе цркве, а стање није, вероватно, измењено одмах после поделе. Неизбежно је питање није ли одговарајуће предање било познато у време када се доноси одлука о седишту Савине епископије. Прихватићемо добро познато тумачење да је двема западним епископијама било намењено да чувају православље на подручју на којем се оно непосредно суочавало са католичком црквом. Истовремено, стоји пажљива политика, и Стефанова и Савина, према Ватикану. Закључак би био да се радило о двоструком смеру који је водио ка избору места за важно средиште црквене организације. Извесно је да бенедиктински манастир Арханђела Михаила није насилно узет за седиште епископије, што је Стјепчевић одавно написао. Не зна се зашто су бенедиктинци напустили манастир, да ли је у основи тог поступка нека спољна неприлика, или унутрашње слабљење реда или манастира. Археолошки налази говоре да је успостављање православног манастира на Превлаци подразумевало озбиљан градитељски подухват. Једнако је нејасан крај православног манастира на Превлаци. Доброје позната приповест Стефана Митрова Љубише о Друшку, тровању калуђера и млетачким галијама које разарају манастир. Стјепчевић је уложио много труда да Друшка ослободи оптужбе, а проф. Иван Божић је показао да Љубишина приповест нема историјског основа. Очигледно је, међутим, да су велика страдања Превлаке, очувана у народном памћењу, била основ за грађење приче о правим кривцима за разарање православног манастира. У великим немирима у првој половини XV века, није било услова за нормалан живот метохије Св. Михаила, па ни за живот манастира, који је запустео, а функцију главне цркве су преузеле две мале, Св. Николе и Св. Марије. Плативши високу цену свом положају, пре свега манастир, а и црква и друге грађевине, постепено пропадају. Епископ неко време столује у Будви, а потом прелази у Пречисту Крајинску. Тада запуштен, манастир постепено нестаје. Сва је прилика да су ником више потребни остаци зидова манастира пропадали, па су их мештани уклањали. Несумњиво велика пажња према некадашњем манастиру, претворила је површину на којој се он налазио у гробље месног становништва и то нарочито део на којем је била црква. Неговање тла, подложног спирању под дејством атмосферског талога, постепено је мењало његову конфигурацију, спуштало је ниво на којем је стајала црква, а још више делове поред цркве. Тако се стигло до стања у којем су били предузети археолошки радови.

На земљишту некадашњег манастира налазе се остаци следећих грађевина: велике цркве, од које су преостали доњи делови, три апсиде на источној страни, затим делови северног, западног и јужног зида, остаци млађе цркве од које се очувао само део полукружне апсиде, уграђене у површину коју затвара средња апсида велике цркве. У нешто већој висини очували су се зидови мале цркве, саграђене на остацима источног дела северног брода велике цркве. Уз јужну страну велике цркве, налазе се остаци зидова који су, највероватније, припадали стамбеним зградама манастира. Уз северни зид велике цркве саграђена је сразмерно велика просторија правоугаоне основе, очигледно неке практичне намене, из познијег времена живота манастира.

Најнижи, што значи најстарији зидови потичу од тробродне базилике бенедиктинског манастира. Средња апсида је полукружна изнутра и споља, а бочне апсиде, које завршавају бочне бродове, имају особен облик, изнутра су полукружне, споља правоугаоне. Укупна површина грађевине, од темена средње апсиде до западног зида, говори о уобичајеној ритмичној замисли простора тробродне базилике. Ослонци горње конструкције, који су стајали између средњег и бочних бродова могли су да буду камени стубови сполије, о чему је напред већ било речи. Уз ружну страну базилике, по свој прилици, налазило се затворено двориште уоквирено тремовима, да употребимо уобичајен назив, клаустар. И начин на који су саграђени зидови те цркве, и неколико фрагмената који су могли припадати тремовима клаустра, говоре о занату особеном за романику.

За нашу тему изузетно је значајан остатак апсиде уграђене у простор средње апсиде велике цркве. Јасно је да та унутрашња апсида није случајно саграђена. Једино могуће објашњење било би следеће: унутрашња апсида је настала из потребе да се изгради олтарски простор за цркву подигнуту на западној страни. Другим речима, и апсида и грађевина за коју је она подигнута настале су на земљишту напред описане велике цркве, коју смо приписали бенедиктинском манастиру. Околност што је испред апсиде велике цркве саграђена нова апсида говори да велика црква, па ни њена апсида, нису биле очуване. Зидови велике цркве могли су да буду сачувани приближно у висини коју данас знамо. Приликом подизања нове апсиде, што значи и нове црквене грађевине, земљиште је било заравњено приближно у висини зидова старе цркве. Околност што нова апсида не прати, својом кривином, старију апсиду, говори да нова грађевина није могла да буде саграђена непосредно на зидовима старије, а ни уграђена у њене обимне зидове. Једини могући закључак је даје млађа полукружна апсида остатак цркве која је саграђена за храм Савине епископије. Премало је остатака да би се поуздано одредила траса зидова нове цркве. Земљиште на целој површини велике цркве до те мере је спуштено каснијим „нивелацијама“, пошто је манастир био порушен и напуштен. Ипак, поред нешто остатака који потичу од Савине цркве, у археолошком смислу негативно обележје терена, што значи одсуство података који би упућивали на сасвим одређену концепцију млађе, тј. Савине цркве, дозвољава могућност студијске реконструкције њене основе. Цркви Зетске епископије припада неколико откопаних фрагмената фресака, које би могле потицати из треће деценије XIII века, а у просторном смислу, делови степеника који је обележавао виши ниво беме. Напред изложена опаска упућује на закључак да је западни зид Савине цркве легао на западни зид старије цркве. Тиме бисмо добили апсиду и дужину наоса правоугаоне основе. Остало остаје у области слободне реконструкције. У оквиру тога једино могућег пута, бићу слободан да упозорим на концепције простора рашких цркава насталих у време светог Саве. Међу њима су мале разлике у димензијама, зидане су на сличан начин, а концепција простора им је слична. Као што се добро зна, ради се о једнобродним грађевинама, издужене основе, са апсидом на источној страни, куполом изнад средине наоса и правоугаоним одељењима (певницама) на бочним странама поткуполног простора.

Да закључим: несумњиво издужен наос правоугаоне основе цркве на Превлаци вероватно је имао куполу на средини и одељења на бочним странама поткуполног простора. Бићу слободан да, као један од података за такву идеалну реконструкцију, поменем и цркву Св. Петра у Богдашићима, коју је, као што се зна, подигао епископ Неофит 1269. године. Наиме, скорашње откриће фресака у просторији правоугаоне основе на јужној страни цркве упућује на закључак да се радило о певничком простору. Могућа реконструкција Св. Петра говори о карактеристичном рашком плану XIII века.

Претходно излагање логично упућује на следећи закључак. Околности, историјске и археолошке, говоре да је епископија Св. Михаила наследила бенедиктински манастир посвећен истом патрону, у време када је он био напуштен. Знало се даје манастир припадао бенедиктинцима, па је то био основ да га папа Климент VI уврсти 1346. године у списак некадашњих католичких цркава које су у међувремену постале православне, па он стога захтева од цара Стефана Душана да их врати католицима. Осим историјске важности места, Превлака је археолошки очувала више фрагмената украса у камену са првобитне цркве и остатак храма Савине епископије.

Војислав Кораћ

(Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)

Advertisements

О prevlaka

Manastir Svetih Arhangela na Prevlaci kod Tivta Види све чланке од prevlaka

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s