Црквено наслеђе у темељима Зетске епископије

Добро је позната и често истицана чињеница да простор на коме живе Срби представља једну историјску ветрометину на којој се укрштају, сучељавају и прожимају судбине различитих народа и њихових веровања, култура и традиција. До њега долазе и њиме прелазе са свих страна и праваца нови освајачи и градитељи, нове идеје и стилови, открића и стремљења. Једни су журили са севера на југ, други се ширили са југа на север, трећи бежали са истока на запад или обратно, једни долазили гоњени, други као гонитељи, сви остављајући белег за собом. Ово важи у још већој мери за област древног Превалиса, Дукље и Зете, због њене отворености за новине медитеранског цивилизацијског басена, које морем стижу брже и једноставније.

Посматрано из Рима – на истоку, гледано из Цариграда – на западу, ни на истоку ни на западу, а на западу и истоку истовремено, овај врлетни гребен послужио је да на њему израсте 780-летно стабло горостасног храста Зетске епископије, односно Митрополије црногорско-приморске.

Одмах треба рећи да он није самоникао, што би значило да се јавља ниоткуда, као пука случајност, ван унутрашње законитости и реда. Напротив, све упућују на то да је његово сађење дуго и марљиво припремано. Своју дуговечност, крепост и стас он дугује здравом семену вере у Христа Спаситеља, очишћеном од кукоља и плеве јереси, плодном тлу народног бића окрченом од корова незнабоштва, затим обиљу киша и светлости небесних Благослова, и, не заборавимо, брижној очинској, архијерејској десници Св. Саве, која је недремиво младицу окопавала, од ветрова и жеге заклањала, моћном руком подупирала. У заветрину и хлад овог моћног див-дуба склониле су се данас кошнице манастирских обитељи, старе братственичке цркве и бројни градски храмови и катедрале. То је оно што се до данас сачувало, обновило или саградило.

Но, постоји још један, исто толико моћан, невидљиви део, дванаест столећа дубок корен који је дебло хранио непресушним, чистим соковима апостолске вере, не дозвољавајући му да закржља, да се повије, крепећи га трпљењем, истрајношћу и стаменошћу првих сведока Христове победе. Тај корен можемо још упоредити са котвом којом је на овај хрид као на врх Арарата, заустављена барка нашег спасења чврсто усидрена, или са, у земљу укопаним постољем великог Крста, уздигнутим над овом земљом и овим народом, на чије се теме ових дана поставља куполни крст Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

О том многожилном корену нашег храста, нашег Дрвета живота, раширеном кроз плодни хумус црквеног наслеђа и традиције, чији је изданак Светосавска црква, биће у овом раду речи. Направиће се покушај да се сажетим прегледом писаних података и остатака црквеног градитељства и уметности Превалиса и Дукље, уоче и издвоје најважнији трагови живота цркве, утврди њихово порекло и значење и потом покаже да је стварање Српске народне цркве у Зети очекивани исход и најоптималнији израз хришћанства после првих дванаест столећа њеног опстојања на овом тлу.

Живот ране цркве можемо пратити од почетка IV, па до првих деценија VII века у трајању од око три стотине година. Настала неприметно без великих догађаја и потреса, она своју судбину дугује понајвише благо заклоњеном и затвореном географском оквиру у који је провинција Превалис била уклопљена. Трговачким и културним путевима Средоземља могла се новојављена вест о Богочовеку Христу искрцати и у градове на нашем приморју и створити нову заједницу – цркву која је по времену и начину настанка апостолска и основана је ако не од самих апостола Павла и Тита – који су проповедали у суседним областима Македоније и Далмације – а оно сигурно од њихових ученика. Немамо писаних извора о евентуалним прогонима, док непостојање локалних култова мученика, попут оних у Салони, Сирмијуму и Сиску, иде у прилог уверењу да појава хришћанства у нашим крајевима није била већег обима. Настала нечујно, нестала нагло, трајала је недовољно дуго да би оставила за собом већа дела која би истраживачима омогућила дубље анализе, поређења и закључке. Зато морамо пажљиво загледати сваки траг не бисмо ли открили миљоказ који би нас упутио на трасу пута којим се јерусалимска новост ширила нашим странама.

Надгробна стела из друге половине IV столећа, из Коловрата, са севера провинције управо је пример за то како се новост овде појавила, а да је успавана антика није приметила и како после ње ништа више не може остати по старом, већ се све преиспитује и проверава, сви односи, везе и заједнице. Стелу подиже Вурус својој мајци и жени. У горњој зони представљена је четворочлана породица, чији је план први с лева одвојен крстом и у тексту паганске формулације се не наводи. На основу тога се закључује да је у питању хришћанин, који истовремено и јесте и није члан приказане породице. Јесте члан породице као заједнице по телу (додуше и тај статус му је под знаком питања, овде замењеним знаком крста), али духовно он њој више не припада, јер му се име, тај духовни символ његове личности, не наводи у паганској молитви. Чим се појави крст – све се доводи у питање. Једва приметно попевши се на надгробну незнабожачку плочу, крст најављује погреб античког света – који ће се обавити на другом месту и о томе ћемо говорити касније – и остао на њему до наших дана да би оваком од нас показивао колико смо још миља далеко од вечности.

На другој страни писани подаци говоре о црквеној организацији са архиепископом у Скадру и подређеним му епископима у осталим градовима, од којих се помињу Дукља и Љеш. Најранији податак је из 392. године када се наводе епископи Скадра, Бас и Сенеције. Дукља је по значају и величини други град провинције и први његов епископ који је остао забележен био је Евандр. Он је један од тројице епископа Превалиса који су учествовали на три Васељенска сабора: на Трећем 431. године архиепископ Скадра, Сенеције II; на Четвртом 451. поменути Евандр, и на Петом 553. године учествује епископ Скадра, Фока, чак у својству заступника архиепископа Јустинијане Приме. Осим Евандра, као дукљански епископи остали су забележени још Максимин, Немезијан и Павле.

У Дукљи су откривени остаци две базилике саграђене у источном делу града. Већа је тробродна, вероватно катедрала, док је у мању, такође тробродну, касније у IX веку укопана млађа црква. За историју овога града и његове цркве занимљиво је откриће натписа са несачуване грађевине, вероватно капеле, у коме се помиње ђакониса Авсонија. Ово је податак да се можда и у VI столећу сачувала ова ранохришћанска служба за жене. Град је заједно са црквама уништен готском најездом 489-490. када се Дукља напушта и епископско седиште сели на оближњу Златицу. Потврда овога је сачувани топоним Бискупова долина. И овде су откривене, једна до друге, две базилике, већа тробродна и мања триконхална. Старо име се задржава све до времена распадања црквене организације Превалиса, праћеног вестима о бежању љешанског епископа у Италију 599. године, завршно са последњим помињањем епископа у Дукљи и Скадру 602.

Када је почетком IV столећа Превалис издвојен из провинције Далмација граница је пролазила између Боке и Будве. Од градова у Боки имамо сачуване вести само за Рисан. Из два писма Св. папе Григорија Двојеслова, из 591. и 595, обавештавамо се да је рисански епископ Себастијан био веома утицајан, с обзиром да папа тражи његово посредовање у спору са равенским егзархом. Из овог града потиче налаз геме са представом Доброг пастира, затим знаком који се тумачи као Христов монограм, као и амфором, која можда упућује на чудо у Кани.

Остаци цркава из овог раног периода откривени су још у Бијелој, испод цркве Св. Петра, на Жањици, у Грбљу у ман. Подластва, Бару и на северу провинције – у Будимљи и Коловрату. Сачувани делови декоративне пластике и подних мозаика сведочанство су начина њиховог украшавања. Најрепрезентативнији подни мозаик је из виле рустике у Петровцу, високог техничког и уметничког нивоа израде, а као хришћански се тумачи мотив три рибе са заједничком главом и мотив укрштених хлебова, упућујући на веру у Тројичног Бога, односно Евхаристију. Датује се у IV век и наслеђе је символичког, скривеног изражавања из времена пре 313. године.

Међу наведеним остацима црквене архитектуре за нас, је по свом унутрашњем значењу и порукама, најинтересантнија недавно откривена четворолисна крстионица у манастиру Подластва. Ако крст на паганској стели из Коловрата стоји на почетку историје цркве у Превалису, онда је овај објекат и по свом облику и по својој намени њено средиште, духовно огњиште и жижа вечног живота. Оно што је најављено крстом из Коловрата довршено је и остварено у крстионици Подластве. И као што крст на стели није само за то да објави присуство једног од првих хришћана, нити његова лична или ствар његове породице, тако ни наша крстионица није била сазидана због једног новог хришћанина, па чак не ни за један нови народ. Шире посматрано, она је послужила да се у њој сахрани читава једна епоха, једна цивилизација, читав један свет. У ову бању новог рођења ушла је стара, уморна, окоштала култура а изашла млада, духовна; у воду погњурена касна антика изронила је преображена у рану Византију. Као у Силоамској Бањи један, до тада слепи, свет је прогледао, у њој се на тајанствен начин јелинско мудровање свукло од подераних недоумица, непознаница и неверица, и добило ново бело рухо богопознања, богољубља и богословља.

У културном погледу провинција Превалис је гранична област између Истока и Запада, што ће рећи да утицаји који долазе из културних центара на Истоку не иду западно од ње, односно, све што она у овој сфери прима са Запада, не налазимо источно од ње. Тако утицај Салоне и њених радионица изражен на мозаику у Петровцу и старијој декоративној пластици у Дукљи не иду даље на исток, и обратно, рановизантијски стил украшавања цркава познат из Царичиног Града, тј. Јустинијане Приме, не налазимо западно од Дукље и Боке. Даље, Превалис поделом Царства остаје административно у његовом источном делу, али је зато језик који се користи у њој латински. Архиепископија Скадра је под јурисдикцијом Солунског егзарха и потом архиепископа Јустинијане Приме, али и поље интересовања и делатности папе и цариградског патријарха. Ово ће преплитање две струје политичког, верског и културног живота Романа и Ромеја надживети прву цркву у Превалису, угрожену најпре Готима и разорену досељавањем Авара и Срба, и заједно са њеним апостолским пореклом и карактером остати трајан духовни темељ сачуван за каснија надзиђивања.

Црква у Превалису због своје краткотрајности није успела да роди плодове и потврде унутрашњег преображаја и интензивног доживљавања нове вере израженог најпре у личностима светитеља и снажне уметности. Зато су актери њене историје непознати и безимени, зато је њена уметност декоративна и површинска, и не иде дубље од урезане линије. Ово упућује на два закључка. Први, да њој недостаје мученички почетак, катакомбни период гоњења, када је у животу првих хришћана све било снажно и драматично, довољно важно да би изборило вечност. Као што мајка не рађа без болова, тако ни црква не може родити светитеље и уметност без мука, трудова, патњи и страдања. Да је овако настала онда о њеним пастирима и стаду не би сазнавали из неповезаних вести, већ би читали њихова житија, тада њена уметност не би служила за украшавање већ за сведочење. Друго, дошла тихо, прекинута нагло, хришћанска вера прихваћена умом није стигла да сиђе у катакомбе човекове душе, у његово срце и да тамо роди личност и уметност са укусом бесмртности. Отуда збуњеност на лицу Аврама, у главној сцени на тањиру из Подгорице, зато његова затеченост и зачуђеност пред тек прихваћеном вером и долазећим варварима. Тек саграђена и освећена црква остала је неосликана, тек крштени Превалис није стигао да духовно одрасте. На место њега живопис ће довршити и узрасти до мучеништва и светитељства они који су је срушили

Историја цркве у средњевековној Дукљи отпочиње и завршава таласом црквеног градитељства прероманичког и романичког стила, којима су омеђени крупни црквено-историјски догађаји крштавања Срба и присуства западних монаха-бенедиктинаца. Трајним насељавањем Срба у област Дукље, отпочиње суживот два народа, различитих језика, вера и култура. То је време упознавања и прилагођавања, време прикупљања свеколиких снага, привредних и духовних, неопходних за завршавање послова које ће Романима и Србима започети следећи век. Иако је велики замах црквеног градитељства у градовима на самом почетку IX столећа претходио, наговестио и припремио крштавање Срба, по свом значају и далекосежности овај догађај га надмашује и зато преглед историје цркве средњег века започињемо њиме. По Константину Порфирогениту део Срба је покрштен одмах по досељавању у време цара Ираклија, од стране свештеника из Рима. Ово покрштавање је по обиму било незнатно, тако да је касније у време Василија I једно посланство Срба и Хрвата на двору у Цариграду тражило помоћ по овом питању, што им је преко грчких свештеника остварено. На овом месту помињемо солунску свету браћу Кирила и Методија и њихову мисију у Моравску 863. год. Њихово велико дело састављања словенског писма, превођења Јеванђеља и богослужбених књига и увођење богослужења на словенском наставиће њихови ученици, једни у области око Охрида са епископом Климентом, и друга група, о којој мање знамо, која се из Моравске и Паноније спустила међу Србе и Хрвате у Далмацији. Утицаји оба ова крака мисионарске делатности ученика Св. Кирила и Методија осећао се сигурно и у Дукљи, можда не директно у вези са крштавањем, али у ширењу словенског писма и богослужења сигурно.

Поред ових мисија спреманих из Цариграда и Рима, нама се чини да је у самој Дукљи примање хришћанства од стране Срба било најинтензивније у директном контакту са Романима, у непосредној околини сачуваних приморских градова. Поменута велика обнова цркава у градовима и оближњим жупама документована је обилном археолошком, епиграфском и архитектонском грађом: по градовима Св. Трипун и Св. Петар у Котору, Св. Марија у Будви, у Улцињу; по жупама Св. Петар у Бијелој, Св. Тома у Прчању, Св. Стеван у Врановићима, Св. Марија на Ратцу и др. На основу сачуваних натписа имамо поуздане податке о времену подизања цркава и њиховим ктиторима. За време которског епископа Јована подиже се црква Св. Петра у Бијелој, између 797. и 809. године, и катедрала св. Трипуна 809; Хурог и Дана подижу цркву Св. Стевана у Врановићима у Грбљу на почетку IX столећа, a у Улцињу ктиторка Гузма подиже цркву између 813. и 820. Сачувано аварско име Хурог, српско Дана и посрбљено Гузма од Козма, показују да су припадници нероманског становништва и хришћани и задужбинари, нарочито у жупама. Ово иде у прилог нашој тврдњи да је крштавање Срба у Дукљи највећим делом вршено у директном контакту са староседеоцима Романима.

Обнова цркве у Дукљи у IX и X столећу, у прва два од укупно четири века њене историје, огледа се у изградњи цркве и црквене организације и преко покрштавања, потпуним укључивањем Срба у њен живот. Разумљиво је да су традиција и економска моћ омогућавали Романима да преко свештенства и латинског као богослужбеног имају у њој водећу улогу. С друге стране, за Србе је неоспорно да су они као млад и здрав народ хришћанство прихватили искрено и предано. Пропустивши га кроз духовну жижу свог бића они су рано почели да пружају сведочанства свежине, дубине и снаге прихваћеног живота по Јеванђељу, Живот и мученички крај светог краља Јована Владимира и његове нетрулежне мошти, потврда су овога и уједно најбољи плод доброг дрвета хришћанске вере засађеног међу дукљанске Србе. Снага његовог живота и мученичког подвига условили су да повест о Јовану Владимиру и Косари у (иначе непоузданом) приповедању попа Дукљанина, буде његов најуверљивији и најизражајнији део. Гледано и по висини смиреног хришћанског хероизма и хронолошки, свети краљ је средиште и највиша тачка историје цркве у Дукљи, наткриљујући и спајајући два века пре, а исто толико после њега. Такође, с њим Срби од Романа преузимају ношење крсташа-барјака и с тим у вези је данашње свакогодишње символично изношење крста Св. краља Јована Владимира на врх планине Румије, која своје име дугује некадашњим Румима односно Романима.

Други и завршни део историје дукљанске цркве током XI и XII века обележавају већи трагови присуства монаха бенедиктинаца и још један грађевински талас романског стила од средине XII века.

Монаштва је у овим крајевима било и пре бенедиктинаца. Сматра се да је пре досељавања Срба и Хрвата у Далмацији било грчких манастира са калуђерима који су живели по правилима Василија Великог и с тога називани василијанци. Претпоставља се да је нарочито у време иконоборства, у VIII веку, на запад, па и у ове крајеве, прибежиште нашло доста источних монаха. У Далмацији су сачувана предања да су на неким местима живели „грчки фратри“. Слична предања се везују за запуштене манастире на простору од Боке до Бојане, обновљене касније од бенедиктинаца. То су манастир Св. Луке у Кртолима, вероватно Превлака, Св. Срђа и Вакха на Бојани, а највероватније и манастир Подластва. Сви они припадају великој грађевинској активности Јустинијановог времена. Грчких манастира има и касније, у XI столећу, заједно са латинским и српским. Ово је податак сачуван у писму папе Климента II из 1089. године, упућеног барском архиепископу Петру. Чињеница је да су, све док је Византија држала управу на источном Јадрану, постојали услови за постојање грчких манастира и монаха.

Питање времена и обима доласка западних монаха бенедиктинаца у наше крајеве је сложено и ми се њиме овде нећемо бавити. Истичемо да је њихово помињање у писаним изворима овог простора тек од XII века, у познатим повељама из 1124. 1151. и 1166. године. Овај последњи датум је освећивање катедрале Св. Трипуна у Котору на коме је поред четири епископа било присутно шест опата и два архимандрита. Ова новосаграђена которска катедрала била је оденута у ново рухо стила пуне романике, који на наше тло доносе бенедиктинци. Они су не само доносиоци стила, већ и градитељи и клесари већих цркава које се подижу у другој половини XII столећа, нарочито у Котору. Но, важније од тога јесте да су они код нас преносници изворног западног светоотачког монаштва утемељеног на светом животу и писаним монашким правилима Бенедикта Нурсијског. Он се заједно са Св. Јованом Касијаном сматра оцем монаштва на западу, које своје источнике има у искуству источног, и палестинског, египатског и малоазијског монаштва. Сву изворност и свежину целокупног аскетског наслеђа бенедиктинци доносе са собом и у средњевековну Дукљу, односно Зету, одржавајући непрекинуту нит манастирског живота у њој, Овде су они припремили тло за појаву Св. Саве и сво своје знање и дух пренели у неотуђиву баштину Српске цркве у Дукљи и потом Зети.

Узроке нестајања бенедиктинаца треба тражити на више страна. Најпресудније је свакако отпадања Запада од Цркве 1054. године, чиме он губи живоносну силу коју Црква као Богочовечански, тј. Небоземаљски организам даје својим удовима. Престајањем његовог напајања са извора живе воде, са чистих врела чисте вере, јавиће се жеђ коју неће моћи утолити административне реформе и оснивање нових редова. Други унутрашњи разлог је тај што је латински као богослужбени језик био непремостива препрека за шире укључивање Срба у живот цркве и њихов дубљи литургијски доживљај вере. Иако су бенедиктинци, као што је познато, били наклоњени употреби словенског језика у богослужењу, што је на Сабору у Сплиту 925. године дозвољено глагољашким манастирима, они нису могли бити у томе доследни у потпуности. Остаје чињеница да ни бенедиктинци нису могли решити супротстављеност разнородних елемената у Дукљи и њеној цркви. Желећи да сачувају свој примат у управи, привреди, политици и цркви, Романи упориште траже у византијској управи и римској цркви, но и поред тога они због своје биолошке и историјске истрошености не могу да се одрже пред бујицом младе словенске, српске нације. Историјска мисија Романа и бенедиктинаца била је да Србима предају своје хришћанско наслеђе и да потом нестану у мору њихове надмоћности. Пресудан моменат у томе било је укључивање Дукље у посед рашких владара. Наиме, брзо се показало да Срби у Дукљи нису могли сами изнети терет укљештености између Истока и Запада, између Рима и Цариграда, Романа и Ромеја, Грка и Латина, и да помоћ из Рашке долази правовремено. Сликовито представљено, ово спајање српских области по оси север-југ јесте подизање стуба о који ће се окачити вековна трансверзала правца исток-запад и тиме олакшати ношење овог историјског бремена. Тако је повучена духовна вертикала, формиран и усправљен крст изнад Балкана, и тиме објављено – мучеништвом Св. краља Јована Владимира најављено, каснијим догађајима потврђено – крстоноштво српског народа. Под тако усправљен Крст могао је доћи смирени светогорски монах Сава и своме роду духовним видом изабрати прави пут. Бирајући између Истока и Запада, он је изабрао народно свештенство и монаштво, народни језик у цркви, заједно са благословима трудовима и поукама Св. папе Григорија Двојеслова и Св. Бенедикта и просветитељством, писмом и учитељством Св. Крила и Методија. Тако је монашки пут изабрао за пут свога народа; бирајући између два земаљска царства, он је изабрао треће – небеско.

После свега реченог лако је издвојити три основна закључка:
1. историју цркве на нашем тлу од њеног рађања, па све до Св. Саве чине културна и политичка струјања из два правца: са истока из Византије и са запада из Италије;
2. њен развој неминовно води ка Св. Сави, показујући оснивање Зетске епископије као последицу раста духовне зрелости и виталности Срба-хришћана у Дукљи, односно Зети, и
3. после отпадања од Цркве 1054. Зетска епископија, односно Митрополија црногорско- приморска се показују као једини наследник овог романског наслеђа, створеног на нашем тлу пре овог датума.

Двокореност или двоизворност је најизражајнија константа и одлика дукљанске цркве. У њу се узиђују истородни елементи доношени од Латина и Грка, а који потичу из истог извора. Они нису ништа друго до различити дарови и својства једног истог Духа Светога, који је на дан Велике Педесетнице, у виду раздељених језика сишао на апостоле у Јерусалиму.

Ти дарови и својства су до нас стизали из два смера и њиховим преузимањем и ми смо постали део Цркве која је тада рођена и баштиници нове апостолско-предањско-харизматске заједнице саздане на Јеванђељској истини да је Црква Христова једна, један народ Божији, једно стадо, један нов Израиљ. Поновићемо најважније трагове тих дарова преузетих са Истока или Запада. Најстарије језичке позајмице од Романа везују се за црквену терминологију: црква, олтар, рака, пост, пастир, кум и др. На другој страни, највећи део култова светих којима су посвећене цркве од IX до XII века у Дукљи потиче са истока: Св. Архангел Михаило, Св. архиђакон Стефан, Св. Трифун, Св. Сергије и Вакх и др. Затим већ наглашаване традиције и источног и западног монаштва, василијанаца и бенедиктинаца. Исто ово важи и у области црквене архитектуре и уметности, када се и у првој цркви у Превалису преплићу касно антички и рановизантијски утицаји, и касније у прероманичком и романичком стилу цркве у Дукљи, када се спајају плодови духовног и уметничког превирања Истока и Запада. Заправо, овај је кратки преглед требало започети са двоетапним крштавањем Срба од стране латинских и грчких свештеника, па преко сећања на исто тако двократно крштење великог жупана Стефана Немање, завршно са источним орнаром и западном тонзуром Св. Саве.

Све ово упућује на ширину отвореног, еклектичког духа српског народног бића и његовог архипастира Св. Саве. Моћ да се из свог окружења и историјских наслага одабере оно најбоље и уклопи у хармоничну целину дар је и одраз великог слободног духа, слободног од локалног, од делимичног, од закона, од страха и сумње, слободног да као творевина, твар украшену и оличњену принесе натраг Творцу као жртву благодарности и славословља. Немајући ништа своје, слободан од света, монах Сава долази не да твори своје дело, већ да настави и доврши духовно здање које је зидано вековима до њега. Зато се он јавља као ученик и сапутник апостола Павла и Тита, као подражаваоц Св. папе Григорија Двојеслова и Св. Бенедикта Нурсијског, сапросветитељ и саучитељ Св. Кирила и Методија и Св. Седмочисленика, састрадалник Св. краља Јована Владимира и сабрат Св. Симеона Мироточивог.

Показавши се најбољим сином најбољих отаца, Св. Сава је постао прави и законити, морални и духовни наследник свеукупних светоотачких наслеђа и благослова, а преко њега и његова Зетска епископија и Митрополија црногорско-приморска. Пратили смо како нашу цркву подижу апостоли, први хришћани, епископи, архиепископи, папе, ђаконисе, уметници, краљеви-мученици, монаси, Римљани, Јелини и Срби. Вековима зиданој а недовршеној згради која је киснула, а чији су темељи апостолски, зидови романски, српски и ромејски, Св. Сава је подигао кров, куполу и златни крст. Тим једним потезом ова је чудна грађевина добила свој мученички и победнички венац, слила се у целину склада, хармоније и укуса. И чекало се само да из сасушене кости Св. Симеона Мироточивог, чије је кости кост Св. Сава, потече миро, да би њиме наш архијереј осветио епископске храмове и помазао стадо новоосноване Жичке архиепископије и у њој Зетске епископије.

Предавање тадашњег искушеника Драгана, а сада Протосинђела Никодима Богосављевића.

Саопштење са научног симпосиона „780 година Зетске епископије“, Михољска Превлака-Београд, 1999. 

Литература

  1. Историја Црне Горе, 1 и 2/1, Титоград (Подгорица), 1967 и 1970.
  2. Р. Поповић, Рано хришћанство на Балкану пре досељења Словена, Београд, 1995.
  3. И. Остојић, Бенедиктинци у Хрватској, св. I и II, Сплит, 1963. и 1964.
  4. А. Радовић, „Бенедиктинска и светосавска традиција у Приморју“, Црква светог Луке кроз вјекове, зборник радова, Котор, 1997.
Advertisements

О prevlaka

Manastir Svetih Arhangela na Prevlaci kod Tivta Види све чланке од prevlaka

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s